Istorija aromaterapije
Ako bismo želeli da prikažemo istoriju aromaterapije, govorili bismo zapravo o istoriji upotrebe aromatičnih ili lekovitih biljaka kroz vekove. Aromaterapija, kao profesija koju danas poznajemo, prilično je mlada i ima relativno kratku istoriju. Međutim, istorija lekovitih i aromatičnih biljaka koje su njen glavni alat, počinje još u drevnim vremenima. Pre pojave farmaceutske industrije u 19. veku, biljke su bile glavni lekovi koji su se koristili za zdravstvenu zaštitu.
Istorijski zapisi o aromatičnim supstancama mogu nas odvesti sve do početaka čovečanstva. Treba imati na umu da je naše čulo mirisa bilo veoma moćno u tim ranim fazama ljudskog postojanja. Pračovek je počeo da primećuje da mirisi i arome utiču na njega na različite načine. Neke biljke su ga možda činile opuštenijim, druge su ga stimulisale, dok su neke pak olakšavale disanje. Vremenom su ljudi otkrivali da cvet, koren, lišće ili bobice određenih biljaka mogu poboljšati njihova zdravstvena stanja.
Mesopotamija i
Stari Egipat
Arheolozi su pronašli dokaze o upotrebi esencijalnih ulja u svim drevnim civilizacijama. Najstariji zapisi o lekovitim biljkama pronadjeni u Mesopotamiji datiraju iz perioda od 5000. godine pre nove ere.
U starom Egiptu, esencijalna ulja su se koristila za lečenje, negu kože i mumifikaciju. Zidovi egipatskih hramova ukrašeni su crtežima moćnih biljnih ekstrakata, dok su posude sa esencijalnim uljima otkrivene u brojnim grobnicama. U Tutankamonovoj grobnici su, među ostalim dragocenostima, pronađena esencijalna ulja tamjana, smirne, kleke, kedra, cimeta i narda, što svedoči o izuzetnoj važnosti aromaterapije u egipatskoj kulturi. Čuvena Kleopatra koristila je esencijalna ulja ruže, jasmina, tamjana, smirne, cimeta i kardamoma kao parfeme i proizvode za negu lepote.
Drevna Indija
Drevna Indija posedovala je duboka znanja o lekovitim biljkama. Arheolozi su otkrili posude od terakote koje datiraju iz perioda od oko 3000. godine pre nove ere, korišćene za ekstrakciju esencija iz biljaka. Esencijalna ulja cimeta, đumbira, smirne, sandalovine, korijandera, kao i mnoga druga ulja, opisana su u Vedama, drevnim indijskim tekstovima koji sadrže detaljne opise preko 600 lekovitih biljaka. Ovi tekstovi su dokaz o obimnom znanju i upotrebi aromatičnih supstanci u drevnoj indijskoj medicini.
Stara Grčka i Rim
Zapisi iz stare Grčke, koje su za sobom ostavili Hipokrat, Teofrast i Galen, svedoče o tome kako su biljne esencije korišćene za lečenje u tom periodu. Stari Rimljani dovodili su grčke lekare u Koloseum, gde su biljni ekstrakti korišćeni tokom operacija na povređenim gladijatorima. Rimljani su ostali poznati po popularizaciji upotrebe javnih kupatila, kao mesta u kojima su korišćena esencijalna ulja i drugi aromatični proizvodi u cilju nege lepote i očuvanja zdravlja.
Drevna Kina
U drevnoj Kini sprovedena su sveobuhvatna ispitivanja esencija lekovitih biljaka, a prvi zapisi o tome datiraju još od 2600. pre nove ere, sakupljeni u knjizi „Medicinski kanon Žutog cara“. Ova knjiga postavila je osnove ne samo tradicionalne kineske medicine, već je imala i veliki uticaj na modernu medicinu kakvu danas poznajemo.
Od srednjeg veka do danas
Aromatične biljke korišćene su u srednjem veku kao odbrana od kuge. Lekovite biljke paljene su na ulicama i u kućama, kako bi sprečile razvoj infekcije. Postoji mišljenje da su proizvođači parfema bili uglavnom imuni na kugu, jer su konstantno bili okruženi aromatičnim biljkama i esencijalnim uljima.
Tokom 18. veka počinje da se primećuje široka upotreba esencijalnih ulja i sprovode se mnoga istraživanja o njihovim lekovitim svojstvima. Neki apotekari su čak imali svoje destilerije za proizvodnju esencijalnih ulja.
U 19. veku se uspostavlja pojam „porodičnog lekara“. Esencijalna ulja kamilice, cimeta, komorača, kleke, ruzmarina i majčine dušice zabeležena su kao zvanični lekovi u knjizi “Materia Medica” Vilijama Vitla (1882). Naučnik Čarls Čamberlend je 1887. godine objavio studije koje pokazuju antibakterijska i antigljivična svojstva mnogih esencijalnih ulja, među kojima su i lavanda, kleka, sandalovina, majčina dušica, cimet i kedar.
Na mnogo načina, istorija aromaterapije je zapravo istorija biljne medicine koja ima dugu i bogatu tradiciju širom sveta. Lekovite biljke koriste se hiljadama godina i dalje se smatraju važnim izvorom supstanci koje se koriste za saniranje zdravstvenih tegoba. Međutim, aromaterapija kakvu danas poznajemo je moderan oblik načina na koji su rane civilizacije koristile aromatične biljke. Termin „aromaterapija“ skovao je Rene-Moris Gatefos 1937. godine, objavljivanjem knjige pod istim nazivom. Njegova knjiga “Gatefosova aromaterapija“ sadrži rane kliničke nalaze o korišćenju esencijalnih ulja za niz fizioloških tegoba.
Kao zaključak, možemo reći da je aromaterapija stara-nova medicina, zanemarena tokom godina razvoja i upotrebe sintetičkih lekova, koja se srećom na velika vrata vraća na scenu zdravstvene nege u 21. veku.
